Hodžson i Kristal Palas – uspešan brak

2
1375
roj hodžson
Photo: Twitter/CPFC

Kada je u septembru 2017. preuzeo Kristal Palas, Roj Hodžson je imao 70 godina i poslednji posao koji je pre toga obavljao je vođenje reprezentacije Engleske, posao koji se završio vrlo loše, neslavnim porazom od Islanda na EP 2016. godine.

S druge strane, Kristal Palas nije mogao biti u goroj situaciji, izgubio je prva četiri meča u Premijer Ligi i ekipa nije postigla ni jedan jedini gol. Frank de Bur je otpušten, iz straha da bi njegovo privikavanje na engleski fudbal i koncept Premijer lige moglo da odvede klub u niži rang, a svi znamo koliko je ispadanje u Čempionšip skupa i neprijatna stvar. Svi premijerligaški menadžeri i javnost su osudili ovakav potez uprave i podvukli da de Buru, kao mladom stručnjaku, nije data šansa.

Vlasnici su tokom sezone pre toga takođe išli po ivici noža. Alan Pardju je otpušten kada je klub bio u zoni ispadanja i doveden je “ekspert za opstanak” – Sem Olardajs, sveže izbačen iz reprezentacije zbog skandala oko menadžera u režiji Daily Telegrapha. Big Sem je valjano obavio posao, u svom stilu. Ekipa je igrala za oko neprijatan, Semov isključivo long-ball fudbal, ali je postigla željeni rezultat i završila na četrnaestom mestu. Big Sem je ipak odlučio da ode i doveden je de Bur koji je ekspresno otišao.

Spoj Hodžsona i Kristal Palasa je zbog svih okolnosti mirisao na neuspeh. Iako sa debelim CV-em, smatralo se da Roj ipak nije više kadar da vodi ekipu kroz izazove najizazovnijeg prvenstva u Evropi. Tim nije previše ulagao tokom leta – jer su tokom zime sa Olardajsom investirana sredstva da bi se obezbedio opstanak. Bio je to vrlo prosečan tim, sa jednim izuzetnim igračem visoke klase – Vilfredom Zahom.


Leipzig – Manchester United X2 – Za proleće u Ligi šampiona


U napadu je prva opcija bio Benteke, sklon povredama, a zamena mu je bila tada mladi i još neiskusni Aleksander Sorlot, koji sada aktivno trese mreže u Lajpcigu. Po krilima su, sem Zahe, opcije bile još Taunsend i Sako, dok je Šlup većinu vremena bio povređen. Sredina objektivno nije ulivala mnogo poverenja – tek pristigli Milivojević, borac Mekartur i legenda kluba Džejson Pančon, čije je vreme polako isticalo. Loftus Čik je još tražio sebe i ovo mu je bila prva pozajmica iz Čelsija. Joan Kabaje je svakako bio igrač svetske klase ali je veliki izazov bio držati ga zdravim i van liste povređenih igrača. Riedevald je došao sa de Burom i pitao se šta ga je snašlo i šta mu je sve to uopšte trebalo.

Odbrana je u ta prva četiri kola pokazali sve svoje slabosti. Tomkins, Vord i Dan su pokrivali štoperske pozicije dok su na bekovskim bili tek pristigli van Anholt, Keli i tada 20-godišnji Van Bisaka. Ne baš odbrana sa kojom želite da se borite za opstanak. Srećom, od povrede se polako oporavljao skupo plaćeni Mamadu Sako, koji je napustio Liverpul posle sukoba sa Klopom i koji je bio projektovan da zauzme mesto štopera i pokuša da spreči kišu golova u mreži Henesija.

Photo: Twitter/CPFC

Sve zebnje i sumnje su ubrzo počele da se pojačavaju. Kristal Palas u naredna tri kola sa Hodžsonom beleži tri poraza i ostaje zakucan za poslednju poziciju, bez bodova i bez gola.

Hodžson prelazi na 4-4-2 i gura Zahu kao drugog špica uz Bentekea dajući mu veću slobodu. Ovaj potez polako počinje da se isplaćuje i Palas staje na noge, počinje da pobeđuje i da izlazi iz opasne zone. Do kraja sezone Hodžson u potpunosti stabilizuje ekipu, zateže odbranu koja prima sve manje golova i svima postaje tvrd orah – i završava na komotnom 11-om mestu. Koncept i način igre se najbolje ogledao i u najboljem strelcu – to je bio Luka Milivojević sa 10 golova, uglavnom sa bele tačke

Igra nije bila atraktivna, i predstavljala kombinaciju klasičnog ostrvskog centaršut-fudbala – gde odbrambeni igrači dubinskim loptama gađaju Bentekea, a ovaj spušta loptu hitronogom Zahi – i širenja i probijanja po krilima, koristeći brzinu Taunsenda ili Sakoa. Zaha je koristeći prostor, mučio protivnike brzim driblinzima i dobijao dosta penala, što se nastavilo i u narednim sezonama.

U vreme kada su 4-3-3 i 4-2-3-1 postajali standard, Palas je bio izuzetak i Hodžson je negovao taj stari stil, ne toliko zato što ga je voleo, već zato što je donosio rezultate. I dan danas se ekipa drži istog sistema. Odbrana  mnogo bolje deluje u ovom sistemu, linije su uske i kompaktne, dva špica koji vrše presing onemogućavaju protivničku odbranu da započne napad na lak način a veznjaci stoje vrlo duboko i blizu svojoj odbrani. Kreira se popriličan zid ispred gola, gde je protivniku ostajala samo opcija centaršuta a Sako i Tomkins su uz sve mane koje im možemo pripisati, bar bili odlični skakači. Krila su brza i često su se povlačili i na bekovske pozicije da bi pomogli odbrani a uvek je pretila opasnost da neko od izuzetno brzih igrača po krilima može da probije kontru. Hodžson je ponekad, retko, vraćao sistem na 4-3-3 kada je to prilagođavao protivniku ali i tada bi se to brzo transformisalo u ultradefanzivnu 5-2-2-1, imajući u vidu da je Šeik Kujate sposoban da igra i štopera i zadnjeg veznog igrača. Šlup je takođe univerzalac i može da pokriva i poziciju levog krila i levog beka, po potrebi.  Bilo je dosta i mečeva gde je Zaha igrao kao jedini klasični špic.


Watford – Rotherham 1&D2+ – Lagana tri boda za Vladimira Ivića


Ovaj sistem Roj drži iz sezone u sezonu sa popriličnim uspehom. I u 2018/19, je na snazi bio sličan scenario kao i prethodne i opet je Milivojević bio najbolji strelac. Kao zadnji vezni, ali kao pouzdan izvođač najstrožih kazni. Opet muke favorita sa njima i nikome nije bilo svejedno niti su mogli računati na bodove kada igraju protiv Kristal Palasa. Iz sezone u sezonu su i tim i sistem napredovali – gotovo do perfekcije obzirom na mogućnosti i kvalitet samih igrača.

Ove sezone – gledamo identičan film, s tim što je Milivojevića na sredini odmenio Džejms Mekarti, doveden ranije iz Evertona kao pojačanje. U ovoj čudnoj sezoni kada je sve ujednačeno, Palas je svega 6 poena od prvoplasiranog!

Gledaoci i posmatrači bi pomislili da se nešto u svim ovim sezonama promenilo – ali zapravo, menjali su se samo pojedini igrači, ali koncept, sistem i rezultati ne. I dalje, i u ovoj sezoni, 2020/21 je mučno gledati utakmice Kristal Palasa. Malo šansi, jaka defanziva, skoro bez atraktivnih poteza, dosta padanja Zahe (koji zaista trpi veliki pritisak i udarce od protivnika) i uglavnom skriveno nasmejani Hodžson, koji polako ali sigurno skuplja bodove i ide ka svom cilju od 40 poena koji garantuju opstanak. Kada se vođstvo steskne – retko se ispusti i protivnik se dovodi do velike frustracije, jer jednostavno kao da nema prolaza. Zanimljivo je da njegov pristup donosi rezultate mahom protiv objektivno jačih ekipa, dok se protiv slabijiih, kada treba da napadne, ekipa uglavnom “zakašlje” i prospe bodove, kao nedavno protiv Njukasla.

Kako postavka najčešće izgleda u praksi ove sezone:

Brza tranzicija je jedna od ključnih stavki Hodžsonove ekipe. Iz duboke defanzive, igrači su spremni da brzo pređu u postavku u napadu – veoma bitno kada imate u ekipi nadarene i brze igrače poput Zahe.

Napadi se najčešće počinju iz dubine odbrane, pasom ka zadnjim veznim igračima ako je to moguće – Mekartur/Mekarti/Milivojević koji dalje pokušavaju da iznesu loptu i pokrenu napad, a ako se ne uspe direktnim pasom ka krilima ide se na dugu loptu ka špicu. Znamo da Zaha voli loptu i često dolazi maltene do polovine da je preuzme, a u tim momentima Taunsend ili neki drugi brzi igrač se pozicionira na mesto drugog špica. Kristal Palas u proseku nema puno poseda na utakmici iz prostog razloga zato što im se napadi veoma brzo završavaju. Lopta ide efikasno napred i ekipa pokušava da iskoristi veliku brzinu svojih ofanzivaca u kratkim akcijama. Nema mnogo driblinga niti pasova koji su nepotrebni.

Pored toga, treba imati u vidu da je leva strana napada, gde su Šlup, Anholt i Zaha (koji se tu najčešće kreće i kada je špic), nešto na čemu Hodžson insistira. Preko 50% napada ekipe ide upravo preko ove strane, iako su na suprotnoj jednako brzi Taunsend, Vord i Klajn.

Kada je reč o odbrani, ekipa se veoma disciplinovano i organizovano brani, čekajući pravi momenat za kontru i brzu loptu ka ofanzivcima. Roj se trudi da ekipu organizuje tako da protivniku iseče sve moguće pasove unapred ka protivničkim napadačima ili njihovim organizatorima (što smo videli na primeru protiv Junajteda kada je “isekao” Bruna) – ili pritiskajući ih da se vrate na njihovu polovinu, ili terajući protivničku odbranu da oni igraju dugim loptama u nedostatku drugih rešenja – što, kao što smo pomenuli, odgovara Sakou, Tomkinsu ili Kejhilu. Prostor između linija je veoma mali, pogotovo između odbrane i sredine. Protivnik uvek ima veći posed, ali znamo da to u modernom fudbalu ne znači ništa. Mnogi protivnici Palasa je imaju gotovo neprekidno ali jednostavno nemaju način da probiju organizovani pomenuti dupli defanzivni blok ispred gola. Tada najčešće vidimo “kruženje” protivnika oko kaznenog prostora Palasa ali bez jasne ideje kako i kuda probiti. U ovakvoj organizaciji, kada se ekipa brani, komunikacija između centralnih defanzivaca i centralnih veznih je od vitalnog značaja i ovo je aspekt gde Kristal Palas veoma jak – ipak je reč o igračima koji već dugo igraju u PL.

Photo: Twitter/CPFC

U zadnje dve godine je u ekipu prošlo nekoliko novih igrača – Maks Mejer, Aju, i dvostruki povratnik Batšuai ali se u igri ništa ne menja. Možda bi neko pomislio da će dolaskom baš Mejera, ekipa početi da igra drugačije i možda atraktivnije jer konačno ima na sredini igrača koji može da distribuira loptu i postavi se kao kreativni lider. Ali Roj nije rizikovao. Sporadično se Mejer i pojavi u igri, ali pretvoren u radilicu i šraf u sistemu, bez dozvole da igra onako kako bi možda mogao. Pravog kreativca na sredini u ovoj postavci i nema, i deluje kao da nije ni potreban.

Batšuai u Palasu liči na onog špica iz Marseja i čini se da mu predgrađe Londona prija više nego elitni Čelsi. Prethodnu sezonu je na pozajmici proveo i Čenk Tosun, neugodni Turčin koji se uklapao u Hodžsonovu ideju špica – dobar skakač i sa osećajem za prostor. Aju vredno radi i odlično se razume sa Zahom. Nažalost, mladom Sorlotu nije data šansa, i propuštena je prilika da se izgradi napadač za budućnost, a povrh svega, usled loše finansijske procene, nije se mnogo ni zaradilo na njegovoj prodaji.

Novca za ulaganje i dalje nema mnogo – u odnosu na ostale klubove se čini da su to značajno manje sume i posao se svodi uglavnom na pozajmice ili jeftine kupovine. U šali se govori da taj sačuvani novac ide na račun Zahe, da bi ga zadržali u klubu, jer bez njega bi zaista bili u situaciji da budu jedni od prvih favorita za ispadanje. Iako je mnogo puta ponovio da želi da ode, klub uporno odbija sve ponude, svestan da i tih 70-80 miliona evra koji su nuđeni pre pandemije ipak neće moći da pokrije minus koji bi nastao od ispadanja u niži rang takmičenja. Čini se da je mladi i interesantni Ebereči Eze doveden ukoliko se ta prodaja zaista i desi u budućnosti i momak za sada zaista pruža kvalitetne partije. No, svakako da bi odlazak Zahe bio veliki udarac za ceo klub i pitanje je da li se može dovesti adekvatna zamena koja bi garantovala dovoljan broj golova i bodova.

Do tada, Roj obavlja ono za šta je bio doveden – komotan opstanak i stabilna pozicija na sredini tabele. Retko se dešavalo da ova ekipa primi puno golova, koncept i čvrstina to nisu dozvoljavali, čak ni kada je protivnik mnogo jači.

Sigurno je da će i ove sezone, ekipa imati jedan od najmanjih prosečnih poseda u ligi, ali ne bi trebalo da bude iznenađenje ako ih vidimo u gornjoj polovini lige. Bez bremena prevelikih očekivanja, ili pritiska da se uđe u LE, Roj Hodžson i Kristal Palas su savršena kombinacija.

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here