Uvek mi je drago da pročitam kada neki igrač ispriča kroz šta je sve prošao kako bi pronašao sebe i počeo da igra kako ume. Pogotovo mi je bilo drago kada sam pročitao kako je momak iz Voringtona pronašao svoju formu u Vest Hemu i doživeo procvat karijere. Stoga ovu priču ne pričam ja, već Džesi Lingard.
– Prolazak u polufinale Svetskog prvenstva 2018. godine je bilo je nešto najbolje što sam doživeo u karijeri. Sećate se pesme? „Whoa, England are in Russia… Whoa, drinking all your vodka… Whoa, England’s going all the way!“ Čoveče kako je bilo. Ipak, onda kada sam se vratio za sezonu 2018/19, doživeo sam povredu. Poprilično tešku.
TOTENHEM – MANČESTER JUNAJTED GG&3+ (2.00)
Uvek trčim puno na utakmicama. 12, 13 kilometara. To oduzima dosta snage ali uvek sam bio u mogućnosti da se oporavim. Ovog puta je bilo drugačije, Nisam mogao da trčim, nisam mogao da treniram. Moje telo je osećalo da je to previše.
Žoze Murinjo je tada bio trener i može se reći da nije baš voleo da čuje da mu je igrač povređen. Nije želeo da zna za to. Pomislio sam tada „Nije moja greška, zar ne, šefe?!“ On i ja smo imali sjajan odnos. Verovao mi je, igrao sam bitne utakmice, osvajali smo trofeje zajedno, čak sa često dobija pozive od njega. „Hej, Džesi šta radiš?“ Zbunjeno bih odgovorio „Ništa, odmaram, gledam TV… Šta ti radiš?“ Meni je to bilo veoma zanimljivo. Pokazao bi tako koliko mu je stalo do nas. Međutim kada su u pitanju povrede, nije želeo da priča o tome.
Od tada, pa na dalje nisam uspevao da se vratim na željeni nivo. Već sam pričao o tome i svemu što se izdešavalo sa mojom mamom. To što nisam igrao je samo bilo gore po mene. Čak i kada sam igrao, to nisam bio ja. Sećam se da je Bruno dolazio do mene i pričao „Danas želim da vidim Džesija kog ja znam“. U tom trenutku samo sam pomislio „Ne mogu, jer to više nisam ja“.
Tada sam se potpuno socijalno isključio. Počeo sam da zabijam glavu i telefon i kada se vodi neki razgovor često bih odgovarao samo sa „mhm“. Da budem iskren često nisam ni slušao. U tom trenutku je stigao karantin. Čudno je reći ali to je bila dobra stvar za mene. Bio sam priliku da kliknem „reset“. Ovo je deo gde moj brat Lu dolazi i njegov uticaj na mene dolazi do izražaja.
Uvek je pazio na mene kao svaki stariji brat i tokom karantina bi mi non stop slao snimke mene. Kako postižem golove, kako igram za Englesku na Svetskom prvenstvu, osvajam trofeje. Non stop bi mi pričao „Vidi, možeš to. Veruj u sebe. Ti si odličan igrač“. Tako sam vežbao i održavao sebe u formi tokom karantina a on mi je pomagao i postavljao ciljeve tokom treninga. Rekao mi je „Ako odeš na pozajmicu, siguran sam da ćeš razbiti!“
Konačno sam skupio hrabrosti i popričao sa Oleom, koji mi je bio kao prijatelj. On mi je i dao šansu u rezervama Junajteda još dok sam bio mlađi. Kada smo popričali rekao mi je „Bolje bi bilo da si mi ranije sve ovo rekao“. Mislio sam da sve mogu sam, ali ne mogu. Ljudi su vam potrebni u životu. On je želeo da ostanem, ali sam ja znao da moram da idem da igram regularno. Da mi je potrebna nova sredina. Kada se desila pozajmica u Vest Hem, bio sam presrećan! Da su pregledi završeni na vreme, mogao bih već protiv Liverpula da debitujem samo dva dana nakon potpisa. Toliko sam bio spreman.
U Vest Hemu me je sačekao Mark Nobl. On voli da zbija šale, ili bar misli da to radi. Imao je „pik“ na mene još od kako me je trener nazvao Zlatnim Dečkom na treningu. Uzeo me je pod svoje i objasnio mi je sve o Vest Hemu. Sećam se kada smo išli na moju prvu gostujuću utakmicu sedeo sam na zadnjem sedištu njegovog auta jer smo išli do aerodroma. Uzeo sam telefon automatski, po navici. Ali on to nije trpeo. Odmah je rekao „Ej, nema telefona ovde. Ovde pričamo“. Okej, dobro. U avionu bih obično imao slušalice ali Nobl i ostali saigrači su bili protiv toga. Svugde u Vest Hemu bi bilo priče o bilo čemu. Bez telefona, bez socijalnih mreža. To nam je pomoglo da se zbližimo kao tim, a pogotovo mene lično.
Tu je i drugi deo mog perioda u Vest Hemu, oko čega mi je Lu pomogao. Kada smo se preselili u London, prve stvari koje mi je postavio u stanu su dve bele table. Rekao je „Jedna je za ciljeve a druga za motivacione poruke“. Napisao je četiri gola i dve asistencije pre internacionalne pauze. Okej. Brzo sam ispunio oba cilja. Lu je zatim rekao „U redu, sada šest golova i četiri asistencije.“ Ispunjeno i to. Motivacione poruke su radile takođe. Sve što mi je ponekad trebalo jeste tih par reči na tabli.
Nakon toga smo na tablu stavili „igrač meseca u Premijer ligi“ i „gol meseca u Premijer ligi“. To se pretvorilo u tri uzastopne nominacije u februaru, martu i aprilu! Bio sam i ranije nominovan, ali nikada nisamo osvojio. Tako nisam ni u februaru ni u martu. Ipak, kada je došao april, svega što se sećam je da me je pozvao čovek iz kluba i rekao „ Osvojio si igrača meseca… i gol meseca.“ Odmah sam pozvao Lua. Nazad na belu tablu, svi ciljevi ispunjeni.
Bruno Fernandeš je posle toga rekao za mene da sam najbolji igrač u Premijer ligi. Možete li da verujete? To je rekao Bruno! Non stop mi je slao poruke podrške i dobiti to od nekoga ko je na njegovom nivou je prosto neverovatno.
Ne želim da budem igrač koji će igrati dobro par nedelja ili meseci. Želim da igram konstantno i pokažem koliko golova i asisntecija mogu da dostignem u 30 ili više utakmica. Isto važi i za Englesku. Čast mi je da sam ponovo u reprezentaciji. Dva gola protiv Andore su mi puno značila. Ali želim više. Nema više karantina. Nema više povreda.
Da vidimo šta Džesi 2.0 ima da pokaže. Hvala ti brate što si mi pomogao. Očistili smo belu tablu, sada imamo neke nove ciljeve da ispunimo.