ARSENAL – ČUVARI TRADICIJE

POSTAVLJANJE TEMELJA

Dejvid Danskin iz Barntislenda u Fajfu radio je u Arsenal fabrici oružja u Vuliču. Škot, čovek fudbala u sredini gde dominiraju ragbi i kriket, osnovao je tim uz pomoć tri prijatelja Elajdža Votkinsa, Džona Hambla i Ričarda Pirsa.

Dolazak u Vulič dva igrača Notingem Foresta (preselili su se zbog posla u fabrici, tada klubovi nisu plaćali igrače), Freda Bardslija i Morisa Bejtsa podstaklo je Danskina da krene u akciju. Reč se pročula, 15 kolega se okupilo i svako je dao po novčić (sixpence što je 1/40 funte sterlinga) da bi osnovali klub. Danskin je dao još tri šilinga i kupio loptu. Bio je oktobar 1886.

Klub je organizovao svoju prvu utakmicu u decembru 1886. ali nije imao ime, dresove, ni teren na kome bi igrao. Danskin i društvo pod imenom Dajal Skver (po jednoj radionici u fabrici gde su radili) prešli su Temzu da bi odigrali utakmicu sa Istern Vonderersima. Dajal Skver je pobedio sa 6-0.

Bardsli je posalo pismo svom bivšem klubu, Notingem Forestu, zamolivši ih da im pomognu oko dresova, Šumari su poslali komplet tamno crvenih majica i zauvek zadužili Arsenal koji jednom obojan u crveno više se nije menjao. Na sastanku u Rojal Ouk pabu u blizini Vulič Arsenal stanice na Božić 1886. osnivači su izabrali novo ime – Rojal Arsenal, kombinacija imena omiljenog paba i mesta gde rade. Ime se zadržalo do 1891. kada je usvojeno Vulič (sa engleskim akcentom čita se bukvalno Vulič) Arsenal.

Petnaest ljudi koji su svojim sredstvima osnovali fudbalski klub hteli su jedva nešto više od sportske razonode nakon posla koju prati druženje s prijateljima. Nisu imali pojma šta su započeli.

Klub je konstantno menjao terene u zavisnosti od visine rente ali i pored toga igrao je sa dosta uspeha, dakle sledeći korak za njih je bio prelazak u profesionalne vode. U to vreme nijedan klub južnije od Birmingema nije igrao u profesionalnoj Fudbal Ligi i ambicija Vulič Arsenala uzburkala je fudbalske čelnike u Londonu toliko da su izbačeni iz London FA-a i bivaju bojkotovani od strane mnogih klubova.

U to vreme klubovi su se finansirali samo od ulaznica, a Vulič Arsenal je bio dosta udaljen od ostalih profesionalnih klubova, naročito vremenski ako se uzme u obzir tadašnja železnica, pa je zbog dosta manje posete jedva je opstajao. Ipak njihova ligaška pozicija konstantno napreduje i 1903. izborili su promociju u prvu ligu (Diviziju Jedan). Tri godine posle toga igraju finale FA Kupa i to dve godine u nizu.

Tada u klub dolazi predsednik Fulama Henri Noris. Kao izuzetno ambiciozan čovek razočaran željom njegovog bivšeg kluba da ostane na amaterskom nivou Noris se priključio jedinom profesionalnom klubu u Londonu. Odmah je uvideo loše finansijsko stanje i neophodnu selidbu na novi stadion. On je imao ključnu ulogu u prelasku na Hajberi 1913. sezonu nakon ispadanja u drugu ligu. Totenhem Hotspur, koji je odjednom sada postao komšija klubu, poslao je žalbu FA-ju da ne mogu da budu dva kluba tako blizu jedan drugog. Žalba je odbijena – seme rivalstva je posađeno. Samo dve godine posle selidbe izgubljen je i prefiks Vulič pa je klub od tada nosio ime Arsenal FC.

Fudbal ponovo počinje nakon Prvog Svetskog Rata i odlučeno je da će liga biti proširena za dva kluba. Preko “zelenog stola” odlučeno je da će drugi klub biti Arsenal koji je završio peti u drugoj ligi. Noris je urgirao kod čelnika fudbalskog saveza da je to radi popularizacije fudbala u Londonu ali postoji i teorija da je potkupio glasače, što nije nikada dokazano. Nakon ulaska u prvu ligu Arsenal više nikada nije ispao. Prvih 6 godina pod vođstvom Leslija Najtona klub je imao osrednji uspeh što nije bilo dovoljno za predsednika Norisa pa je 1925. postavio oglas da traži novog menadžera. Jedan kandidat se posebno izdvajao, čovek iz Jorkšira pod imenom Herbert Čepman promeniće klub zauvek.

• 

HERBERT ČEPMAN

Postavljanje Herberta Čepmana u leto 1925. nesumljivo je oblikovalo Arsenal u fudbalski klub kakav je danas.

Englez je napustio svoju šampionsku ekipu Hadersfild Tauna i došao u London. Odmah u prvoj sezoni je završio kao drugi u ligi što je bio najbolji plasman Arsenala ikada. Ostatak 20-ih godina su proveli u sredini tabele ali su igrali finale FA Kupa 1927. gde su izgubili od Kardifa na Vembliju, što je bilo prvi put da neki trofej ode u Vels. Iako su se patili u ligi Čepman nije odustajao i na početku 30-ih godina njegov trud počinje da se isplaćuje. Njegove inovativne taktike i pojačanja u vidu Dejvida Džeka, Klifa Bastina, Aleksa Džejmsa i Edija Hepguda transformisali su Arsenal u jedan od najjačih klubova na ostrvu.

Prvi trofej je stigao 1930. godine u finalu FA Kupa protiv njegovog bivšeg kluba, Hadersfilda (s kojim je osvojio 2 titule). Te subote 26. aprila 1930. godine Tobdžije su napravile transformaciju iz drugorazrednog kluba u jedan od najboljih klubova u zemlji i svetu. Ovaj trijumf označio je period Arsenalove dominacije u engleskom fudbalu koji će trajati sve do Drugog Svetskog Rata. Astronomski uspon kluba je nastavljen i odmah sledeće sezone osvojili su prvu ligašku titulu. Jednako bitno kao sama titula je način na koji se do nje došlo, Arsenal je igrao očaravajući fudbal. Čepman je u timu imao neverovatan napad koji su činili Džek Lambert, Dejvid Džek i Klif Bastin i nijedna odbrana nije mogla da ih zaustavi. Ukupno 127 golova u ligi te sezone je i dalje klupski rekord. Prva titula bilo kojeg tima južno od Birmingema. Te godine je takođe debitovao prvi igrač van ostrva, holandski golman u timu Tobdžija Geri Kejser. Arsenal je ponovo bio šampion 1932/33 što će se ispostaviti kao poslednji Čepmanov trofej. U januaru 1934. Arsenalov menadžer je iznenada preminuo od upale pluća u 55. godini života. Klub je uzeo tri titule u nizu i niko nije sumnjao koliku ulogu je imao Herbert Čepmen u tome.

Osim dostignuća koja je imao sa Tobdžijama, Čepman je ostao upamćen po revolucionarnim inovacijama  u klubu ali i u samoj igri.  Među njegovim inovacijama su polukrug kod izvođenja penala, gol sudije i drugi sudija. On je takođe promovisao upotrebu reflektora, štampanje letaka sa kojima bi se navijači informisali o timu i uvođenje semafora. Sve ove ideje su kopirane širom zemlje u narednih 50 godina. Čepman je takođe stajao iza ideje postavljanja čuvenog Hajberi sata, Arsenalove današnje nijanse crvene boje i belih rukava (mislio da će se lakše uočavati na terenu), nastanak klubova filijala i Evropske turneje. Ali možda njegova najveća inovacija bila je njegova taktika tj formacija na terenu 3-2-2-3 takozvana WM formacija. Pokazala se toliko uspešnom u sprečavanju igre protivnika da su je tada iskopirali svi klubovi u zemlji i sam fudbal je postao dosta drugačiji. Poslednje, ali ne i najmanje bitno je Arsenalova podzemna stanica. Čapman je uspeo da se izbori da se najbliža metro stanica u blizini stadiona (Gilespi Roud) preimenuje u Arsenal tako postavši prvi klub na svetu koji ima metro stanicu sa svojim imenom, bio je 5. novembar 1932. godine.

Maglovitog popodneva 14. novembra 1934. Engleska je igrala prijateljsku utakmicu sa svetskim prvacima Italijom. U startnoj postavi Gordog Albiona bilo je 7 igrača Arsenala (i dalje rekord) što dovoljno govori o dominaciji Tobdžija u tridesetima.

Nakon Čepmanove smrti klub je preuzeo Džordž Elison i nastavio sjajan rad svog prethodnika. Zvanično je došao u klub nakon što je druga titula već obezbeđena ali ih je zato vodio kroz celu sledeću sezonu kompletiravši het-trik titula. Tobdžije su do danas ostale jedan od četiri tima koji su uspeli da osvoje tri titule u nizu (osim njih još Hadersfild Taun, Liverpul i Mančester Junajted). U borbi za titulu sa Sanderlendom 1935. postavljen je rekord po poseti na domaćem terenu, rekord koji i danas stoji – 73 295 ljudi. Arsenal je bio potpuni vladar 30-ih godina sa 5 titula u 8 sezona.

POSLERATNI ARSENAL

Rat je završen 1945. i liga nastavljena 1946. godine ali Arsenal je sada bio dosta oslabljen. Toliko da su prve posleratne sezone skoro ispali iz lige, a druge završili kao trinaesti. Elison, koji je uradio toliko za klub nastavivši Čepmanov rad, se penzioniše i njegovo mesto preuzima Tom Viteker koji je bio izuzetno cenjen u klubu, pre svega kao igrač zatim kao vrhunski fizioterapeut i na kraju kao menadžer. U svojoj prvoj sezoni uzeo je titulu vodeći od početka do kraja. Viteker je bio arhitekta Arsenalovog uspeha ali na terenu najviše aplauza poneo je Roni Ruki – najbolji strelac lige te sezone. Napadač je došao u Arsenal sa 35 godina i nije mu smetalo da postigne 33 gola u sezoni. Kapiten te generacije bio je čuveni Džo Merser koji je zablistao i par godina kasnije.

Jedna od najpoznatijih slika 50-ih godina engleskog fudbala je slika Džoa Mersera kako slavi na Vembliju sa trofejom FA Kupa u rukama (slika ispod). U intervjuu posle finala Merser se džentlmenski zahvalio igračima Liverpula koje je dobro poznavao. Naime, njegov posao bio je baziran u Mersisajdu i Liverpul mu je dozvolio da trenira na njihovim terenima kako bi ostao u formi za finale. Naravno, nije mu bilo dozvoljeno da gleda treninge Redsa da ne bi video njihovu taktiku ali u kakvoj formi je bio fudbaler godine te sezone nije ni morao da vidi.

Arsenalova 7. titula došla je u sezoni 1952/53 i to na najdramatičniji mogući način. Tobdžije su imale potpuno isti učinak kao i Preston Nort End i šampion se morao proglasiti preko gol razlike. Preston je davao 1,417 golova po utakmici samo za 0,099 manje od Arsenala (1,516). To su bile dobre vesti za klub, loše su da klub nakon ovog nije stigao do sleećeg trofeja narednih 17 godina.

LUDE SEDAMDESETE

Arsenalove sedamdesete ustvari treba započeti 1966. godine kada je Beri Mi postavljen na mesto menadžera. To je uzburkalo javnost i podiglo dosta obrva s obzirom da je on bio klupski fizioterapeut i nije imao iskustva u menadžerskim vodama. Da li je uprava donela dobru odluku? Odgovor je nesumnjivo da.

Mi je odmah uveo disciplinu na terenu i van njega i davao je veliki značaj detaljima. Takođe je pomoglo i to što je imao talentovanu generaciju koja je 1966. podigla Omladinski Kup. Nove momke vodio je do dva finala Liga Kupa 1968. i 1969. iako su oba izgubljena Arsenal se ponovo vratio u borbu za trofeje.

Nakon 17 godina bez trofeja slavni dani su se vratili na Hajberi u dramatičnoj pobedi u finalu Kupa Sajamskih Gradova 1970. Nakon što je izbačen Krojfov Ajaks u polu-finalu svi su mislili da će Anderleht biti lakši zalogaj ali nije bilo tako. Belgijanci su dobili u Briselu sa 3:1 i bila je potrebna sjajna predstava na Hajberiju da bi se uzeo prvi evropski trofej u istoriji kluba. Tačno to se i desilo i stvorene su neke od legendi kluba kao Bob Vilson, Piter Stori, Frenk Meklintok, Džon Radford, Čarli Džorž i Džordž Grejem (kasnije sjajni menadžer). Posle 4 izgubljena finala kapiten Frenk Meklintok je konačno podigao trofej namenjen pobedniku.

Berti Miev rad je počeo da se isplaćuje i u sezoni 1970/71 kada je osvojio prvu duplu krunu u istoriji kluba (samo je Totenhem do tada uspeo da osvoji duplu krunu 10 godina pre toga). U to vreme osvojiti FA Kup i Prvu Diviziju je bilo toliko teško da je to bio Sveti Gral engleskog fudbala, time je ovo dostignuće još veće. To nije bila obična dupla kruna jer je titula osvojena u poslednjem kolu na stadionu najvećih rivala Totenhem Hotspura. Arsenal je gostovao kod komšija 3. maja 1971. i bio je 1 poen ispred Lids Junajteda na tabeli. Trebao im je nerešen ishod ali od 0:0 da ih Lids ne može stići (tada su se za pobedu dobijala 2 poena, a u slučaju istog broja poena gol-razlika) ili pobeda naravno. Dakle bilo je bitnije sačuvati mrežu nego postići pogodak da bi titula posle 18 godina ponovo završila na Hajberiju. Rej Kenedi je glavom postigao gol za Tobdžije nakon čega su usledili napadi Spursa. Kenedi je posle izjavio „To su bila najduža 3 minuta u mom životu. Totenhem je toliko napadao da se sećam da sam pomislio da je bolje da nisam postigao taj pogodak“. Rezultat je ostao 0:1 i Tobdžije su imale osmu titulu za sebe.

Samo 5 dana posle osvajanja titule na Vembliju se igralo finale FA Kupa sa Liverpulom. Utakmica je završena 0:0 da bi produžeci doneli čak 3 gola. Nakon što su Redsi poveli a Tobdžije izjednačile desilo se Čarli Džorž sa svojim golom i jednom od najpozantijih proslava u istoriji FA Kupa. Slika kako Arsenalov „bad boy“ leži na travi Vemblija sa ispruženim rukama je obišla ceo svet i ostala kao jedna od najprepoznatljivijih slika sedamdesetih godina engleskog fudbala.

Božićni period 1978. doneo je neverovatan poklon navijačima Arsenala. Tog nezaboravnog popodneva Tobdžije su pokazale najbolju predstavu pod Teri Nilom koji je bio 7 godina menadžer. Spursi su se tek vratili u prvu ligu ali su odmah doveli dva igrača koji su bili prvaci sveta sa Argentinom – Osi Ardiljes i Riki Vilja. Ništa nije pomoglo protiv raspoloženog Lajama Brejdija i njegove magije. Irac je nesebično asistirao Sanderlendu za njegov het-trik a na kraju sve zapečatio svojim sjajnim pogotkom iz daljine sa mnogo felša (znaju svi navijači Tobdžija).

Arsenal je u finale FA Kupa 1979. stigao nakon poraza godinu dana pre toga od Bobi Robsonovog Ipsviča, ovaj put na Vembliju ih je čekao Mančester Junajted. Ova sjajna tekma je krenula u Arsenalovom smeru i već na poluvremenu su vodili 2:0 vođeni sjajnim Lajamom Brejdijem. Kada je sve delovalo gotovo Junajted se brzo povratio i izjednačio da je u tom trenutku izgledalo kao da će oni sigurno odneti trofej. Tada je na scenu ponovo stupio Lajam Brejdi čiji sjajan pas je Riks iz prve centrirao, golman Junajteda Bejli je loše procenio let lopte i Sanderland je svojim drugim golom doneo trofej na Hajberi.

GREJEMOVE ZLATNE GODINE

Nakon kratke menadžerske karijere u Milvolu jedan do heroja duple krune 1970/71 vratio se u klub kao menadžer. Džordž Grejem je preuzeo Tobdžije 1986. godine i vreme velike suše u trofejima. Kao igrač imao je nadimak „šetač“ zbog opuštenog pristupa igri, bar je tako delovao, ali svi koji su pomislili da će takav biti i kao menadžer grdno su se prevarili. Škot je bio beskompromisan i uveo je disciplinu i radnu etiku od prvog dana u klubu. Već u svojoj prvoj sezoni završio je na 4. mestu i prekinuo niz bez trofeja. Osvojio je Liga Kup prvi put u istoriji kluba pobedivši Liverpul u finalu na Vembliju. Čak su i gubili 1:0 i uspeli da okrenu utakmicu sa dva pogotka Čarlija Nikolasa. Do te utakmice kada god Jan Raš postigne pogodak Redsi nisu izgubli, što je bio slučaj skoro 150 puta, ali Arsenal nije mario i uzeo je Litlvuds Kup (Liga Kup se tako zvao tada po sponzoru) u svoje ruke.

Grejem je potpuno oživeo klub, uveo je u prvi tim talentovane mlade igrače poput Dejvidja Rokesla, Majkla Tomasa i Tonija Adamsa i doveo sjajna pojačanja kao što su Li Dikson, Najdžel Vinterburn i Stiv Bould. Taj trio pojačanja je sa Adamsom postao čuvena „zadnja četvorka“ na kojoj je zasnivao celu igru.

On je bio i arhitekta jedne od omiljenih titula svih navijača Tobdžija – one 1988/89 koju je doneo Tomas u poslednjim minutama na Enfildu. Naime, Arsenalu je bila potrebna pobeda od dva gola razlike u poslednjem kolu na Enfildu protiv tehnički mnogo jačeg Liverpula. Grejem je sjajno postavio taktiku i nakon gola Alana Smita ostalo je sve istorija. Ovaj događaj je sjajno ovekovečen i u filmu „Stadionska groznica“ (eng. Pitch fever) koji je snimljen po knjizi Nika Hornbija koju svaki Tobžija (a i svaki pravi navijač osim možda Spursa) treba da pročita. Na taj način Arsenal je osvojio titulu posle 18 godina čekanja.

Druga Grejemova titula došla je u sezoni 1990/91 ovaj put mnogo manje dramatično. U poslednjoj utakmici u sezoni gostovali su Junajtedu i već bili šampioni. To je značilo da su Junajtedovi igrači napravili red i po ulasku Tobdžija na teren aplauzom pozdravili šampione. Što ne bi bilo toliko slatko za njih da se u oktobru te sezone ove dve ekipe nisu potukle na terenu zbog čega su Arsenalu oduzeta dva poena. Demolirali su Junajted na Old Trafordu uz het-trik prvog strelca lige Alana Smita. Osmi kazne od dva poena kapiten Toni Adams je propustio neke utakmice te sezone jer je bio kažnjen zbog vožnje u pijanom stanju. Međutim ništa nije sprečilo Grejema da dođe do svoje druge titule uz samo jedan poraz u ligi i rekordih samo 18 primljenih golova.

Pred početak nove sezone Grejem dovodi napadača Kristal Palasa Jana Rajta za 2,5 miliona funti što će se ispostaviti kao pun pogodak. Uz toliko dobru odbranu i Rajta koji je umeo da postigne pogodak iz svih pozicija Arsenal je 1992/93 uspeo što niko nije do sada – oba kupa u istoj sezoni. Zanimljivo je da su heroji u kupu bili defanzivci Stivi Morou i Endi Linigan, a oba finala igrana su protiv Šefild Venzdeja. U prvom finalu (Liga Kup) nakon što je Morou postigao pobedonosni pogodak Adams ga je podigao u slavlju nakon čega je strelac pao i slomio ruku pa nije igrao finale FA Kupa. Ipak sve je dobro završilo po Tobdžije jer je Linigan postigao pogodak i obezbedio i drugi kup. Bio je pravi heroj te utakmice jer je igrao sa slomljenim nosem još od prvog poluvremena. U tom finalu je Alan Smit dobio jedini žuti karton u profesionalnoj karijeri.

Ostalo mu je još da osvoji neki Evropski trofej, što je i učinio 1994. i prekinuo niz od 24 godine bez trofeja u Evropi. Osvojio je Kup Pobednika Kupova u Kopenhagenu pobedivši Parmu sa, naravno, 1:0. Strelac Alan Smit, naravno. Parma je bila favorit i imala je pretalnetovan tim predvođen Đanfrankom Zolom ali ponovo je odbrana Arsenala bila neverovatna.

Tokom Grejemovog režima Arsenal je stekao tu nezavidnu reputaciju dosadnog tima koji igra dosadan fudbal i upravu tu su nastale čuvene pesme „1 – 0 za Arsenal“. Tu su nastali i transparenti koje danas vidite „Venger zna“ ali prvo je bilo „Džordž zna“.

VENGEROVO DOBA

Kada je Arsen Venger imenovan za novog menadžera Arsenala u oktobru 1996. malo ko se nije zapitao „ko je on uopšte?“. Nepoznati menadžer je dolazio iz Japana u severni London i ubrzo je razbio sve sumnje navijača i neutralnih fudbalskih posmatrača. Ubrzo susvi uvideli a pogotovo igrači da je Venger potpuno novi tip menadžera i sve stare navike su morale biti odbačene. Francuz je doneo nove metode treninga ali i ishrane i zabranio alkohol u potpunosti. Sklapanju tima doprinelo je i to što je imao Denisa Bergkampa i konačno treznog kapitena Tonija Adamsa koji je stao iza novog menadžera i tako povukao ceo tim.

Već u svojoj prvoj celoj sezoni Venger je osvojio duplu krunu!! U prelaznom roku doveo je Emanuela Petija, Marka Overmarsa i Nikolasa Anelku i potpuno promenio način igre Tobdžija. Od dosadnog „1:0 Arsenala“ postali su tehnički sjajan tim sa odličnim kontra napadima i brzim osvajanjem prostora. Denis Bergkamp je bio igrač sezone, a treba pomenuti  i ogromnu ulogu beskompromisnog Patrika Vijere. Nakon duple krune više niko nije sumnjao u Vengera. Još jedna velika stvar te sezone je obaranje rekorda po broju golova Jana Rajta. Rekord koji je držao Klif Bastin još od 1939. sa svojih 178 golova Rajt je oborio i to u svom stilu. Nakon postignutog 178. pogotka skinuo je dres i imao majicu ispod na kojoj je pisalo „179 – just done it“. Srećom posle je ponovo postigao gol pa ispala nije bila prevelika.

Svoju drugu duplu krunu a klupsku treću Venger je osvojio u sezoni 2001/02 i to u stilu. U finalu FA Kupa pobeđen je Čelsi, a u poslednjem kolu u ligi bio je potreban bod na Old Trafordu uz povređene Adamsa, Anrija, Bergkampa i igrača godine Robera Piresa. Pobedili su 0:1 i gol Viltora ostao je kultni jer je pružio slavlje na Old Trafordu stadionu tada jedinog rivala za trofeje. Kultna scena je bila i kada se Pires pojavio gegajući se na štakama na proslavi titule i svi igrači su kleknuli i poklonili se majstoru. Te sezone je oborio rekord za vezne igrače sa 16 golova. a igrao je samo do marta. Sledeće sezone ponovo je osvojen FA Kup.

Jedna od stvari po kojima će Venger biti najviše pamćen je nezboravna generacija „Nepobedivih“ u sezoni 2003/04. To neverovatno dostignuće potpuno je nezamislivo u modernom fudbalu. Venger je spojio Kembela i Turea na štoperima, Piresa, Ljungberga i Vijeru u sredini i Anrija i Bergkampa napred. Tobdžije su te godine imale i klasu, stil i čelik i niko nije mogao da im priđe u ligi. Možda i najbitnije od svega je karakter koji je tim imao. Nakon što su izbačeni iz Lige Šampiona i FA Kupa i u ligi na poluvremenu gubili su 1:2 od Liverpula vratili su se preokretom i pobedom od 4:2. I nakon osvojene titule 4 tekme pre kraja nisu dozvolili da izgube. Srušen je bio rekord Foresta od 42 tekme bez poraza i napravljen novi od ukupno 49. Naredne sezone ponovo je uzeo FA Kup (3 u 4 godine) i to na penale se Junajtedom.

Prvi menadžer Arsenala van ostrva bio je blizu da osvoji i toliko željenu Ligu Šampiona 2006. ali su u finalu u Parizu izgubili od Barselone sa 2:1 iako su vodili 1:0 sa igračem manje. To je takođe bila poslednja sezone na kultnom Hajberiju  na kome je klub igrao 93 godine. Poslednji gol postigao je novi najbolji strelac kluba Tjeri Anri koji je za oproštaj poljubio travu na ovom legendarnom stadionu.

Usledila je suša u trofejima od 9 godina ali uprava je ostala verna Arsenu ali i on njima imao je ponude Real Madrida i PSŽ-a. U Premijer ligu je ušao ruski i arapski novac i za klub koji je podigao novi stadion bilo je teško da se nosi finansijski. Najbolji igrači su konstantno prodavani iz godine u godinu baš kada treba da budu na svom vrhuncu, a Barselona je bila najčešći kupac. Sada stvari izgledaju drugačije. Čini se da je klub stao na svoje noge i dovedena su neka skupa pojačanja i dokazana imena svetskog fudbala. I niz bez trofeja je prekinut FA Kupom 2014. zatim je usledio i FA Kup 2015. sa kojim je Arsenal postao najtrofejniji po pitanju ovog trofeja (12), a Venger se izjednačio na vrhu sa Džordžom Remzijem sa 6 FA Kupova kao menadžer.

Klub je počeo polako da klizi van top 4 i bivao je sve dalje od borbe za titulu, ali je Venger doneo 2017. još jedan FA kup sa kojim je postao najtrofejniji menadžer u istoriji ovog takmičenja.

Sezonu posle toga okončao je svoje 22 godišnje vođenje Arsenala.

ERA POSLE VENGERA

Legendarnog menadžera nasledio je Španac Unai Emeri, tek drugi menadžer van ostrva u istoriji kluba. Vodio je Arsenal do 5. mesta i stigao do finala Lige Evrope, koje je izgubio. Naredne sezone dobio je otkaz nakon poraza na Emirejtsu od Ajntrahta u momentu kada je imao 7 utakmica bez pobede i bio na 8 poena od 4. mesta u PL.

Fredi Ljungberg je na kratko preuzeo tim sve do dolaska još jednog bivšeg fudbalera – Mikela Artete. Bivši kapiten kluba došao je sa mesta asistenta menadžera u Mančester sitiju, gde je radio sa Pepom Gvardiolom.

U svojoj prvoj sezoni kao menadžer završio je na 8. mestu što je najlošiji finiš kluba od sezone 1994-95, ali je osvojio 14. FA kup gde je klub apsolutni rekorder.

STADIONI

Na samom početku 20. veka Arsenal je igrao na Menor Graundu koji je bio u južnom Londonu u blizini Griniča. Tadašnji predsednik Henri Noris odlučio je da preseli klub u severni London i zemlja je iznajmljena u opštini Hajberi, a stadion je dobio da projektuje Arčibald Lič (Škot je projektovao i Stemford Bridž, Old Traford, Vajt Hart Lejn, Ajbroks, Bramal Lejn, Roker Park, Vila Park, Freton Park, Seltik Park, Hempden Park, Gudison Park, Krejven Kotidž, Evud Park, Hilsboro, Del i još mnoge stadione po Velikoj Britaniji). Hajberi se zvanično zvao Arsenal Stadion ali to ime niko nije koristio.

Prvi meč na Hajberiju odigran je 1913. protiv Lester Losija u Diviziji 2, rezultat je bio 6:3 u korist domaćina a stadion je imao jednu glavnu tribinu i ostale su bile za stajanje. Godine 1925. Arsenal je kupio zemljište i sedam godina posle nova tribina sa dva nivoa je iznikla. Imala je 4 000 sedišta i 17 000 mesta za stajanje.

Rekordna poseta na Hajberiju zabeležena je 1935. u remiju sa Sanderlendom 0:0, tekmu je pratilo 73 295 ljudi.

Nikakve već promene nisu pravljene do 1989. kada je kultni Klok End renoviran, a par godina posle rušenjem severne tribine za stajanje i pravljenjem sedećih mesta postao je stadion ispunjen stolicama kapaciteta 38 500 mesta.

Ipak, zbog nemogućnosti proširenja i limitiranog kapaciteta koji je Arsenal odavno prerastao klub se opet preselio na novi moderniji stadion nešto severnije. Ovaj stadion je bio opšte prepoznatljiv svim ljubiteljima fudbala i poznat po sjajnoj travi i kratkom ali dosta širokom terenu. Hajberi će zauvek ostati u srcima navijača Arsenala zbog one prave engleske atmosfere koja je vladala na njemu ali i zbog svih trofeja koji su tamo osvojeni.

Arsenal se preselio na novi stadion 2006. godine i Venger je taj prelazak opisao kao „najveću odluku u istoriji kluba.“ Originalni naziv je Ešburton Gruv ali zbog sponzore trenutno ime je Emirejts Stadion. Kapacitet je 60 260 mesta i sa tim je drugi najveći u Engleskoj posle Junajtedovog Old Traforda (75 635). Od 2009. godine počela je „Arsenalizacija“ stadiona sa ciljem da se obnovi Arsenalovo nasleđe i istorija. Klok End je vraćen na svoje mesto i na nižem nivou tribina suprotno od ulaznog tunela napravljen je „duh Hajberija“ – oltar koji opisuje svakog igrača koji je igrao za klub na Hajberiju. Osam velikih murala je postavljeno na eksterijer stadiona, gde svaki prikazuje legende kluba zagrljene. Izabrani su 32 najveća igrača koji su ušli u mural. Dva mosta koja vode do stadiona su dobila imena po bivšim direktorima kluba, a ispred stadiona postavljene su statue Tonija Adamsa, Herberta Čepmana, Tjerija Anrija i Denisa Bergkampa. Takođe pre svake utakmice velika zastava sa brojem 49 se vijori aludirajući na rekordan niz od 49 utakmica bez poraza.

RIVALSTVA

O najvećem rivalstvu Arsenala sa Totenhemom neću pisati jer smo ga opisali u derbiju severnog Londona (koje imate na linku).

Od kada postoji Premijer Liga i velika dominacija Mančester Junajteda kojem je mogao samo Arsenal da parira, izraslo je veliko rivalstvo između ovih klubova. Imali su prave bitke na terenu predvođeni neustrašivim kapitenima Vijerom i Kinom. Ni menadžeri se nisu voleli u to vreme, a pravo pomirenje došlo je zajedno sa dolaskom Murinja u PL. Dolaskom Ruskog novca u Čelsi i stvaranjem vrhunske ekipe od Plavaca naraslo je i rivalstvo sa njima. Dodatak tome je i netrpeljivost menadžera koji imaju potpuno drugačije poglede na fudbal.

Klub se pojavljuje u prvom filmu o fudbalu ikada „The Arsenal stadium misery“ iz 1939. godine, a tadašnji menadžer Džordž Elison čak drži govor pre utakmice u filmu. Kultni film je i „Stadionska groznica“ (eng. Pitch Fever) snimljen po knjizi Nika Hornbija u kome glavnu ulogu igra Kolin Firt inače i u privatnom životu navijač Arsenala.  Isti slučaj je i sa Markom Strongom koji igra sporednu ulogu u tom filmu. Idris Elba, sada planetarno popularni Engleski glumac, je takođe navijač Tobdžija, kao i frontmen grupe Koldpej Kris Martin. Među poznatim navijačima su i Kraljica Elizabet i Princ Heri, Mik Džeger, Dajdo (za koju su kružili tračevi da je bila u vezi sa Sol Kembelom), Martin Gor (jedan od osnivača Dipeš Moda), Dara O’Brajan, Liona Luis, Džon Lajdon (pevač Sex Pistolsa), Kris Lov (iz Pet Šop Bojsa) i Rodžer Voters (Pink Flojd).

Arsenal je poštovan i obožavan na svetskom nivou. Po Londonskom klubu su nastali Arsenali širom sveta: Arsenal Kiev, Arsenal de Sarandi, Arsenal Tivat itd. Praška Sparta nosi dresove boje trule višnje jer je njihov trener u Londonu gledao Arsenal početkom 20. veka i toliko je bio oduševljen da je zahtevao da i njegov tim igra u istim bojama. Portugalska Braga je takođe uzela dresove po ugledu na Engleskog giganta ali ove novije sa belim rukavima i svetlije crvene. Trenutno Arsenal ima 7. najveću prosečnu posetu po utakmici, u Evropi.

Arsenal je prvi klub južnije od Birmingema koji je počeo da igra u profesionalnoj ligi.

Prvi radio prenos utakmice ikada desio se 1927. godine, prenošena je utakmica Arsenala sa Šefild Junajtedom.

Prvi televizijski prenos utakmice ikada je prenos između Arsenala i Arsenalovih rezervi 1937. godine.

Prvi klub koji je imao metro stanicu po svom imenu je Arsenal kada je stanica Gilespi Roud preimenovana u ime kluba.

Prva epizoda kultne emisije „meč dana“ (eng. Match of the day) je takođe prenosila Arsenal.

Klub sa najviše osvojenih FA Kupova (14) i treći po ligaškim titulama (iza Junajteda i Liverpula).

Prelaskom na novi stadion osigurana je budućnosti bar u finansijskom smislu, i iako su od tada osvojena “samo” 4 FA kupa jasno je da navijači hoće više.

Možda ih je Venger razmazio kada je u svojih prvih 8 godina uzeo 3 lige i 4 FA Kupa i to dve duple krune i sezona nepobedivih, a klub toliko trofeja nije osvajao od 30-ih godina.

Artetu čeka ogroman posao izgradnje celog tima i neće mu biti lako jer konkurencija ne čeka nikoga.

Mi im želimo sve najbolje u pohodu na 14. titulu i na neki trofej u Evropi.